1Замало наслиједи народ светости твоје; непријатељи наши погазише светињу твоју. 2Постасмо као они којима нијеси нигда владао нити је призивано име твоје над њима. 3 4О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од тебе, 5Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име твоје познаду непријатељи твоји и да народи дркћу од тебе. 6Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, ти си слазио, и горе се растапаху од тебе. 7Откако је вијека не чу се, нити се ушима дозна, нити око видје Бога осим тебе да би тако учинио онима који га чекају. 8Сретао си онога који се радује творећи правду; помињу те на путовима твојим; гле, ти си се разгњевио што гријешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли. 9Али сви бијасмо као нечисто што, и сва наша правда као нечиста хаљина; зато опадосмо сви као лист, и безакоња наша као вјетар однесоше нас. 10Никога не би да призива име твоје, да устане да се тебе држи, јер си сакрио лице своје од нас и растопио си нас безакоњем нашим. 11Али сада, Господе, ти си наш отац; ми смо као, а ти си наш лончар, и сви смо дјело руку твојих. 12Господе, не гњеви се веома, и не помињи довијека безакоња; ево, погледај; ми смо сви твој народ. 13Градови светости твоје опустјеше; Сион опустје, Јерусалим поста пустош. 14Дом наше светиње и наше красоте, у ком те славише оци наши, изгорје огњем, и све што нам бјеше драго потрвено је. 15Хоћеш ли се на то уздржати, Господе, и мучати, и једнако нас мучити? 16 17Потражише ме који не питаху за ме; нађоше ме који ме не тражаху; рекох народу који се не зове мојим именом: ево ме, ево ме. 18Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима путем који није добар, 19Народу, који ме једнако гњеви у очи, који приноси жртве у вртовима и кади на опекама;