1Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
2Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
3Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
4Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врлетном! дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
5Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
6Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
7Док захлади дан и сјенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздијељеним.
8
9На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га, али га не нађох.
10Сада ћу устати, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу онога кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох.
11Нађоше ме стражари, који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?
12Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја; и ухватих га, и нећу га пустити докле га не одведем у кућу матере своје и у ложницу родитељке своје.
13Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.