1Шта је човјек, те га се опомињеш, или син човјечји, те га полазиш?
2Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу вјенчао си га;
3Поставио си га господаром над дјелима руку својих, све си метнуо под ноге његове,
4Овце и волове све, и дивље звјериње,
5Птице небеске и рибе морске, што год иде морским путовима.
6Господе, Господе наш! како је величанствено име твоје по свој земљи!
7
8
9Хвалим те, Господе, из свега срца својега, казујем сва чудеса твоја.
10Радујем се и веселим се о теби, пјевам имену твојему, вишњи!
11Непријатељи се моји вратише натраг, спотакоше се и неста их испред лица твојега;
12Јер си свршио суд мој и одбранио ме; сио си на пријесто, судија праведни.
13Расрдио си се на народе и убио безбожника, име си им затро довијека, засвагда.
14Непријатељу неста мачева сасвијем; градове ти си развалио; погибе спомен њихов.
15Али Господ увијек живи; спремио је за суд пријесто свој.
16Он ће судити васиономе свијету по правди, усудиће народима право.
17Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.
18У тебе се уздају који знају име твоје, јер не остављаш онијех који те траже, Господе!
19Појте Господу, који живи на Сиону; казујте народу дјела његова;
20Јер он освећује крв, памти је; не заборавља јаука невољнијех.