1Преко свега тога још гријешише, и не вјероваше чудесима његовијем.
2И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.
3Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и искаху Бога;
4И помињаху да је Бог обрана њихова, и вишњи избавитељ њихов.
5Ласкаху му устима својима, и језиком својим лагаху му.
6А срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету његову.
7Али он бјеше милостив, и покриваше гријех, и не помори их, често устављаше гњев свој, и не подизаше све јарости своје.
8Опомињаше се да су тијело, вјетар, који пролази и не враћа се.
9Колико га пута расрдише у пустињи, и увриједише у земљи гдје се не живи!
10Све наново кушаше Бога, и свеца Израиљева дражише.
11Не сјећаше се руке његове и дана, у који их избави из невоље,
12У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;
13И проврже у крв ријеке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.
14Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.
15Љетину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.
16Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.
17Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.
18Посла на њих огњени гњев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злијех анђела.
19Равни стазу гњеву својему, не чува душа њиховијех од смрти, и живот њихов предаде помору.