1Он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути.
2У Богу је спасење моје и слава моја, тврди град и пристаниште мени је у Богу.
3Народе! уздај се у њега у свако доба; изливајте пред њим срце своје; Бог је наше уточиште.
4Та, синови су простачки ништа, синови су господски лаж, да се метну на мјерила, били би лакши него ништа.
5Не уздајте се у власт ни у отимање, немојте бити ништави; кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ.
6Једном рече Бог и више пута чух, да је крјепост у Бога.
7И у тебе је, Господе, милост; јер ти плаћаш свакоме по дјелима његовијем.
8
9
10Боже! ти си Бог мој, к теби раним, жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тијело моје у земљи сухој, жедној и безводној.
11Тако бих те угледао у светињи, да бих видио силу твоју и славу твоју.
12Јер је доброта твоја боља од живота. Уста би моја хвалила тебе;
13Тако бих те благосиљао за живота свога, у име твоје подигао бих руке своје.
14Као салом и уљем наситила би се душа моја, и радоснијем гласом хвалила би те уста моја.
15Кад те се сјећам на постељи, све ноћне страже размишљам о теби.
16Јер си ти помоћ моја, и у сјену крила твојих веселим се.
17Душа се моја прилијепила за тебе, десница твоја држи ме.
18Који траже погибао души мојој, они ће отићи под земљу.
19Изгинуће од мача, и допашће лисицама.
20А цар ће се веселити о Богу, хвалиће се сваки који се куне њим, кад се затисну уста онима који говоре лаж.