1Ишчиље у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крјепост моја, и кости моје сасахнуше.
2Од множине непријатеља својих постадох потсмијех и сусједима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици, бјеже од мене.
3Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд.
4Јер слушам грдњу од многих, отсвуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју.
5А ја се, Господе, у тебе уздам и велим: ти си Бог мој.
6У твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојијех, и од онијех, који ме гоне.
7Покажи свијетло лице своје слузи својему; спаси ме милошћу својом.
8Господе! немој ме оставити под срамотом; јер тебе призивљем. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао.
9Нека онијеме уста лажљива, која говоре на праведника обијесно, охоло и с поругом.
10Како је много у тебе добра, које чуваш за оне који те се боје, и које дајеш онима који се у те уздају пред синовима човјечијим!
11Сакриваш их под кров лица својега од буна људских; склањаш их под сјен од свадљивијех језика.