1Да свежу цареве њихове у ланце, и властелу њихову у окове гвоздене,
2И изврше на њима написани суд. Ова је част свима свецима његовијем. Алилуја!
3
4Хвалите Бога у светињи његовој, хвалите га на тврђи славе његове.
5Хвалите га према сили његовој, хвалите га према високоме величанству његову.
6Хвалите га уз глас трубни, хвалите га уз псалтир и гусле.
7Хвалите га с бубњем и весељем, хвалите га уз жице и орган.
8Хвалите га уз јасне кимвале, хвалите га уз кимвале громовне.
9Све што дише нека хвали Господа! Алилуја!
10
11
12Приче Соломуна сина Давидова, цара Израиљева,
13Да се познаје мудрост и настава, да се разумију ријечи разумне,
14Да се прима настава у разуму, у правди, у суду и у свему што је право,
15Да се даје лудима разборитост, младићима знање и помњивост.
16Мудар ће слушати и више ће знати, и разуман ће стећи мудрост,
17Да разумије приче и значење, ријечи мудријех људи и загонетке њихове.
18Почетак је мудрости страх Господњи; луди презиру мудрост и наставу.
19Слушај, сине, наставу оца својега, и не остављај науке матере своје.
20Јер ће бити вијенац од милина око главе твоје, и гривна на грлу твом.
21Сине мој, ако би те мамили грјешници, не пристај;
22Ако би рекли: ходи с нама да вребамо крв, да засједамо правоме ни за што;
23Прождријећемо их као гроб живе, и свеколике као оне који слазе у јаму;
24Свакојакога блага добићемо, напунићемо куће своје плијена;
25Бацаћеш ждријеб свој с нама; један ће нам тоболац бити свјема;
26Сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове.
27Јер ногама својим трче на зло и хите да прољевају крв.
28Јер се узалуд разапиње мрежа на очи свакој птици;
29А они вребају своју крв и засједају својој души.
30Таки су путови свијех лакомијех на добитак, који узима душу својим господарима.
31Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој;
32У највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје бесједе:
33Луди, докле ћете љубити лудост? и потсмјевачима докле ће бити мио потсмијех? и безумни докле ће мрзити на знање?
34Обратите се на карање моје; ево, изасућу вам дух свој, казаћу вам ријечи своје.
35Што звах, али не хтјесте, пружах руку своју, али нико не мари,