1Таки је сваки који превари ближњега својега па онда вели: шалио сам се.
2Кад нестане дрва, угаси се огањ; тако кад нема опадача, престаје распра.
3Угаљ је за жеравицу, дрва за огањ, а човјек свадљивац да распаљује свађу.
4Ријечи су опадачеве као ријечи избијенијех, али слазе унутра у трбух.
5Као сребрна пјена којом се обложи цријеп, таке су усне непријатељске и зло срце.
6Ненавидник се претвара устима својим, а у срцу слаже пријевару.
7Кад говори умиљатијем гласом, не вјеруј му, јер му је у срцу седам гадова.
8Мржња се покрива лукавством, али се злоћа њезина открива на збору.
9Ко јаму копа, у њу ће пасти; и ко камен ваља, на њега ће се превалити.
10Језик лажан мрзи на оне које сатире, и уста која ласкају граде погибао.
11
12Не хвали се сјутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донијети.
13Нека те хвали други, а не твоја уста, туђин, а не твоје усне.
14Тежак је камен, и пијесак је тежак; али је гњев безумников тежи од обојега.
15Јарост је немилостива, и гњев је плах; али ко ће одољети зависти?
16Бољи је јавни укор него тајна љубав.
17Ударци од пријатеља истинити су, а цјеливи ненавидникови лажни.
18Душа сита гази сат, а гладној души слатко је све што је горко.
19Кака је птица која одлети из својега гнијезда, таки је човјек који отиде из својега мјеста.
20Уље и кад весели срце, тако је пријатељ сладак свјетом срдачнијем.
21Не остављај пријатеља својега ни пријатеља оца својега, и у кућу брата својега не улази у несрећи својој: бољи је сусјед близу него брат далеко.
22Сине мој, буди мудар и обрадуј срце моје, да имам шта одговорити ономе ко ме ружи.
23Паметан човјек види зло и склони се, а луди иду даље и плаћају.
24Узми хаљину оному који се подјамчи за туђина, и узми залог од њега за туђинку.
25Ко благосиља пријатеља својега на глас рано устајући, примиће му се за клетву.
26Непрестано капање кад је велик дажд, и жена свадљива, једно су;
27Ко је уставља, уставља вјетар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.