1И не налажаху шта би му учинили; јер сав народ иђаше за њим, и слушаху га.
2
3И кад он у један од онијех дана учаше народ у цркви и проповиједаше јеванђеље, дођоше главари свештенички и књижевници са старјешинама,
4И рекоше му говорећи: кажи нам каквом власти то чиниш? Или ко ти је дао власт ту?
5А он одговарајући рече им: и ја ћу вас упитати једну ријеч, и кажите ми:
6Крштење Јованово или би с неба или од људи?
7А они помишљаху у себи говорећи: ако речемо с неба, рећи ће: зашто му дакле не вјеровасте?
8Ако ли речемо од људи, сав ће нас народ побити камењем; јер сви вјероваху да Јован бјеше пророк.
9И одговорише: не знамо откуда.
10А Исус им рече: ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.
11А народу поче казивати причу ову: један човјек посади виноград, и даде га виноградарима па отиде на подуго времена.
12И у вријеме посла к виноградарима слугу да му даду од рода виноградскога; али виноградари избише га, и послаше празна.
13И посла опет другога слугу; а они и онога избише и осрамотивши послаше празна.
14И посла опет трећега; а они и онога ранише, и истјераше.
15Онда рече господар од винограда: шта ћу чинити? Да пошљем сина својега љубазнога: еда се како застиде кад виде њега.
16А виноградари видјевши њега мишљаху у себи говорећи: ово је нашљедник; ходите да га убијемо да наше буде достојање.
17И изведоше га напоље из винограда и убише. Шта ће дакле учинити њима господар од винограда?
18Доћи ће и погубиће ове виноградаре, и даће виноград другима. А они што слушаху рекоше: не дао Бог!
19А он погледавши на њих рече: шта значи дакле оно у писму: камен који одбацише зидари онај поста глава од угла?
20Сваки који падне на тај камен разбиће се; а на кога он падне сатрће га.
21И гледаху главари свештенички и књижевници у онај час да дигну руке на њ; али се побојаше народа, јер разумјеше да њима ову причу каза.
22И пажаху на њега, и послаше вребаче, који се грађаху као да су побожни, не би ли га ухватили у ријечи да га предаду поглаварима и власти судијиној.
23И упиташе га говорећи: учитељу! знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијему:
24Треба ли нам ћесару давати харач, или не?
25А он разумјевши њихово лукавство рече им: шта ме кушате?
26Покажите ми динар; чији је на њему образ и натпис? А они одговарајући рекоше: ћесарев.
27А он им рече: подајте дакле што је ћесарево ћесару, а што је Божије Богу.
28И не могоше ријечи његове покудити пред народом; и дивише се одговору његову, и умукоше.
29А приступише неки од садукеја који кажу да нема васкрсенија, и питаху га
30Говорећи: учитељу! Мојсије нам написа: ако коме умре брат који има жену, и умре без дјеце, да брат његов узме жену, и да подигне сјеме брату својему.
31Бијаше седам браће, и први узе жену, и умрије без дјеце;
32И узе други жену, и он умрије без дјеце;
33И трећи је узе; а тако и сви седам; и не оставише дјеце, и помријеше;
34А послије свију умрије и жена.
35О васкрсенију дакле кога ће од њих бити жена? јер је она седморици била жена.
36И одговарајући Исус рече им: дјеца овога свијета жене се и удају;
37А који се удостоје добити онај свијет и васкрсеније из мртвих нити ће се женити ни удавати;
38Јер више не могу умријети; јер су као анђели; и синови су Божији кад су синови васкрсенија.
39А да мртви устају, и Мојсије показа код купине гдје назива Господа Бога Авраамова и Бога Исакова и Бога Јаковљева.
40А Бог није Бог мртвијех него живијех; јер су њему сви живи.
41А неки од књижевника одговарајући рекоше: учитељу! добро си казао.
42И већ не смијаху ништа да га запитају. А он им рече:
43Како говоре да је Христос син Давидов?
44Кад сам Давид говори у псалтиру: рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране,
45Док положим непријатеље твоје подножје ногама твојима.
46Давид дакле њега назива Господом; па како му је син?
47А кад сав народ слушаше, рече ученицима својијем: