1Нити је потребна у земљу ни у гној; него је проспу напоље. Ко има уши да чује нека чује.
2
3И приближаваху се к њему сви цариници и грјешници да га чују.
4И викаху на њега фарисеји и књижевници говорећи: овај прима грјешнике и једе с њима.
5А он им каза причу ову говорећи:
6Који човјек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?
7И нашавши дигне је на раме своје радујући се,
8И дошавши кући сазове пријатеље и сусједе говорећи им: радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену.
9Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.
10Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свијеће, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе?
11И нашавши сазове другарице и сусједе говорећи: радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени.
12Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једнога грјешника који се каје.
13И рече: један човјек имаше два сина,
14И рече млађи од њих оцу: оче! дај ми дио имања што припада мени. И отац им подијели имање.
15И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; и онамо просу имање своје живјећи беспутно.
16А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.
17И отишавши приби се код једнога човјека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.
18И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.
19А кад дође к себи, рече: колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише, а ја умирем од глади!
20Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! сагријеших небу и теби,
21И већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својијех најамника.
22И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива га.
23А син му рече: оче, сагријеших небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој.
24А отац рече слугама својијем: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
25И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
26Јер овај мој син бјеше мртав, и оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.
27А син његов старији бијаше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу пјевање и подвикивање.
28И дозвавши једнога од слугу запита: шта је то?
29А он му рече: брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здрава видио.
30А он се расрди и не шћадијаше да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
31А он одговарајући рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповијести, па мени никад нијеси дао јарета да бих се провеселио са својијем друштвом;
32А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.