1Има ли неправде на језику мојем? не разбира ли грло моје зла?
2
3Није ли човјек на војсци на земљи? а дани његови нијесу ли као дани надничарски?
4Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши,
5Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
6Кад легнем, говорим: кад ћу устати? и кад ће проћи ноћ? и ситим се преврћући се до сванућа.
7Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
8Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
9Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра,
10Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
11Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
12Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово.
13Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје.
14Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене?
15Кад речем: потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја облакшати тужњаву,
16Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
17Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
18Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
19Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?
20Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
21Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?