1Има ли неправде на језику мојем? не разбира ли грло моје зла? 2 3Није ли човјек на војсци на земљи? а дани његови нијесу ли као дани надничарски? 4Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши, 5Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми. 6Кад легнем, говорим: кад ћу устати? и кад ће проћи ноћ? и ситим се преврћући се до сванућа. 7Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се. 8Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања. 9Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра, 10Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити. 11Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, 12Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово. 13Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје. 14Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене? 15Кад речем: потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја облакшати тужњаву, 16Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама, 17Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје. 18Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина. 19Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ? 20Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га? 21Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?