1Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
2
3Тада одговори Елифас Теманац и рече:
4Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? али ко би се могао уздржати да не говори?
5Гле, учио си многе, и руке изнемогле кријепио си;
6Ријечи су твоје подизале онога који падаше, и утврђивао си кољена која клецаху.
7А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
8Није ли побожност твоја била уздање твоје? и доброта путова твојих надање твоје?
9Опомени се, ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени?
10Како сам ја видио, који ору муку и сију невољу, то и жању.
11Од дихања Божијега гину, и од даха ноздара његовијех нестаје их.
12Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
13Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
14Још дође тајно до мене ријеч, и ухо моје дочу је мало.
15У мислима о ноћнијем утварама, кад тврд сан пада на људе,
16Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје,
17И дух прође испред мене, и длаке на тијелу мом накостријешише се.
18Стаде, али му не познах лица; прилика бијаше пред очима мојима, и мучећи чух глас:
19Еда ли је човјек праведнији од Бога? еда ли је човјек чистији од Творца својега?
20Гле, слугама својим не вјерује, и у анђела својих налази недостатака;
21Акамоли у онијех који стоје у кућама земљанијем, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.