1Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота. 2 3Тада одговори Елифас Теманац и рече: 4Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? али ко би се могао уздржати да не говори? 5Гле, учио си многе, и руке изнемогле кријепио си; 6Ријечи су твоје подизале онога који падаше, и утврђивао си кољена која клецаху. 7А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се. 8Није ли побожност твоја била уздање твоје? и доброта путова твојих надање твоје? 9Опомени се, ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени? 10Како сам ја видио, који ору муку и сију невољу, то и жању. 11Од дихања Божијега гину, и од даха ноздара његовијех нестаје их. 12Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се. 13Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се. 14Још дође тајно до мене ријеч, и ухо моје дочу је мало. 15У мислима о ноћнијем утварама, кад тврд сан пада на људе, 16Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје, 17И дух прође испред мене, и длаке на тијелу мом накостријешише се. 18Стаде, али му не познах лица; прилика бијаше пред очима мојима, и мучећи чух глас: 19Еда ли је човјек праведнији од Бога? еда ли је човјек чистији од Творца својега? 20Гле, слугама својим не вјерује, и у анђела својих налази недостатака; 21Акамоли у онијех који стоје у кућама земљанијем, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.