1И сјеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори ријечи, јер виђаху да је бол врло велик.
2
3Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
4И проговорив Јов рече:
5Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!
6Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га свјетлост!
7Мрак га запрзнио и сјен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
8Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројила се у мјесеце!
9Гле, ноћ она била пуста, пјевања не било у њој!
10Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
11Потамњеле звијезде у сумрачје њезино, чекала видјело и не дочекала га, и не видјела зори трепавица;
12Што ме није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
13Зашто не умријех у утроби? не издахнух излазећи из утробе?
14Зашто ме прихватише кољена? зашто сисе, да сем?
15Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
16С царевима и савјетницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
17Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
18Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дијете које не угледа видјела?
19Ондје безбожници престају досађивати, и ондје почивају изнемогли,
20И сужњи се одмарају и не чују гласа настојникова.
21Мали и велики ондје је, и роб слободан од свога господара.
22Зашто се даје видјело невољнику и живот онима који су тужна срца,
23Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
24Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
25Човјеку, којему је пут сакривен и којега је Бог затворио отсвуда?
26Јер прије јела мојега долази уздах мој, и као вода разљева се јаук мој.