1А човјеку рече: гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум.
2
3Још настави Јов бесједу своју и рече:
4О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,
5Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,
6Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,
7Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,
8Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,
9Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:
10Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
11Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
12Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло.
13Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми
14Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;
15Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;
16У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.
17Око бијах слијепцу и нога хрому.
18Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
19И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
20Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.
21Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
22Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
23Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет.
24Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја.
25Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.