1Други ће пљескати рукама за њим, и звиждаће за њим с мјеста његова.
2
3Да, сребро има жице, и злато има мјесто гдје се топи.
4Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи мјед.
5Мраку поставља међу, и све истражује човјек до краја, и камење у тами и у сјену смртном.
6Ријека навре с мјеста својега да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човјечјим.
7Из земље излази хљеб, и под њом је друго, као огањ.
8У камену је њезину мјесто сафиру, а ондје је прах златни.
9Те стазе не зна птица, нити је видје око крагујево;
10Не угази је младо звијерје, нити њом прође лав.
11На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.
12Из стијене изводи потоке, и свашта драгоцјено види му око.
13Уставља ријеке да не теку, и што је сакривено износи на видјело.
14Али мудрост гдје се налази? и гдје је мјесто разуму?
15Не зна јој човјек цијене, нити се находи у земљи живијех.
16Бездана вели: није у мени; и море вели: није код мене.
17Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промјену за њу.
18Не може се цијенити златом Офирским, ни драгим онихом ни сафиром.
19Не може се изједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може промијенити за закладе златне.
20Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драгом камењу.
21Не може се с њом изједначити топаз Етиопски, нити се може цијенити чистијем златом.
22Откуда дакле долази мудрост? и гдје је мјесто разуму?
23Сакривена је од очију свакога живога, и од птица небеских заклоњена.
24Погибао и смрт говоре: ушима својима чусмо славу њезину.
25Бог зна пут њезин, и познаје мјесто њезино.
26Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свијем небом.
27Кад даваше вјетру тежину, и мјераше воду мјером,
28Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.