1Од свијех синова које је родио ниједан га није водио, и од свијех синова које је отхранио ниједан га није прихватио за руку.
2Ово те двоје задеси; ко те пожали? Пустош и расап, и глад и мач; ко ће те утјешити?
3Синови твоји обамрли леже по крајевима свијех улица као биво у мрежи пуни гњева Господњега, и карања Бога твојега.
4Зато чуј ово, невољни, и пијани, не од вина.
5Овако вели Господ твој, Господ и Бог твој, који брани свој народ: ево узимам из твоје руке чашу страшну, талог у чаши гњева својега; нећеш више пити.
6Него ћу је дати у руке онима који те муче који говорише души твојој: сагни се да пријеђемо, и ти си им подметао леђа своја да буду као земља и као улица онима који прелазе.
7
8Пробуди се, пробуди се, обуци се у силу своју, Сионе; обуци красне хаљине своје, Јерусалиме граде свети; јер неће више ући у тебе необрезани и нечисти.
9Отреси прах са себе, устани, сједи, Јерусалиме; скини окове с врата својега, заробљена кћери Сионска.
10Јер овако вели Господ: забадава се продадосте, и искуписте се без новаца.
11Јер овако вели Господ Господ: у Мисир сиђе мој народ прије да ондје живе као дошљаци, али Асирци им чинише силу ни за што.
12А сада што ћу ту? вели Господ; јер је народ мој заборављен ни за што; који владају њим, цвијеле га, вели Господ, и једнако сваки дан хули се на име моје.