1Нека код тебе бораве изгнани моји, Моаве; буди им заклон од пустошника; јер ће нестати насилника, престаће пустошење, истријебиће се са земље који газе друге.
2И утврдиће се пријесто милошћу, и на њему ће сједјети једнако у шатору Давидову који ће судити и тражити што је право и бити брз да чини правду.
3Чусмо за охолост Моава врло поноситога, за понос његов и охолост и обијест његову; лажи његове неће бити тврде.
4Зато ће ридати Моавац над Моавцем, сви ће ридати; над темељима Кир-Аресетским уздисаћете јер су разваљени.
5И поља Есевонска посушише се и чокот Сивамски; господа народна потрше красне лозе његове, које досезаху до Јазира и вијаху се по пустињи; одводе његове пружаху се и прелажаху преко мора.
6Зато ћу плакати плачем Јазирским за чокотом Сивамским; заљеваћу те сузама својим, Есевоне и Елеало, јер пјесма о љетини твојој и о жетви твојој паде.
7И неста радости и весеља с поља роднога, у виноградима се не пјева ни подвикује, вина у кацама не гази газилац; учиних крај пјесмама.
8Зато утроба моја јечи као гусле за Моавом, и срце моје за Кир-Ересом.
9И кад се види да се уморио Моав на висини својој, ући ће у светињу своју да се помоли; али ништа неће свршити.
10Ово је ријеч што рече Господ за Моава давно.
11А сада вели Господ говорећи: до три године, као што су године најамничке, олошаће слава Моавова са свијем мноштвом његовијем, и што остане биће врло мало и нејако.
12
13Бреме Дамаску. Гле, Дамаск ће се укинути да не буде више град, него ће бити гомила развалина.
14Градови Ароирски биће остављени, биће за стада, те ће у њима почивати, и нико их неће плашити.
15Нестаће градова Јефремовијех и царства у Дамаску и остатку Сирском, биће као слава синова Израиљевијех, вели Господ над војскама.
16И у тај ће дан истанчати слава Јаковљева, и дебело тијело његово омршаће.
17Јер ће бити као кад жетелац сабира жито и руком жање класје, и биће као кад се купи класје у долини Рафајској.