1Боље би онима који су побијени мачем него онима који мру од глади, који издишу убијени од несташице рода земаљскога. 2Својим рукама жене жалостиве кухаше дјецу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мојега. 3Наврши Господ гњев свој, изли жестоки гњев свој, и распали огањ на Сиону, који му прождрије темеље. 4Не би вјеровали цареви земаљски и сви становници по васиљеној да ће непријатељ и противник ући на врата Јерусалимска. 5Али би за гријехе пророка његовијех и за безакоња свештеника његовијех, који прољеваху крв праведничку усред њега. 6Лутаху као слијепци по улицама, каљају се крвљу, које не могаху да се не дотичу хаљинама својим. 7Отступите, нечисти, вичу им, отступите, отступите, не додијевајте се ничега. И одлазе и скитају се; и међу народима се говори: неће се више станити. 8Гњев Господњи расија их, неће више погледати на њих; не поштују свештеника, нијесу жалостиви на старце. 9Већ нам очи ишчиљеше изгледајући помоћ залудну; чекасмо народ који не може избавити. 10Вребају нам кораке, да не можемо ходити по улицама својим, приближи се крај наш, навршише се дани наши, дође крај наш.