1Примите нас, ником не учинисмо нажао, никога не покварисмо, никога не занесосмо. 2Не говорим на осуђене, јер прије рекох да сте у срцима нашијем, да бих с вама и умро и живљео. 3Врло слободно говорим к вама, много се хвалим вама, напунио сам се утјехе, изобилан сам радошћу поред свију брига нашијех. 4Јер кад дођосмо у Маћедонију, никака мира немаше тијело наше, него у свему бијаше у невољи: споља борбе, изнутра страх. 5Али Бог, који тјеши понижене, утјеши нас доласком Титовијем. 6А не само доласком његовијем, него и утјехом којом се он утјеши за вас казујући вашу жељу, ваше плакање, ваше страдање за мене, тако да се још већма обрадовах. 7Јер ако сам вас и ражалио посланицом, не кајем се, ако се и бијах раскајао: јер видим да она посланица, ако и за мало, ражали вас. 8Али се сад радујем, не што бисте жалосни, него што се ожалостисте на покајање: јер се ожалостисте по Богу, да од нас ни у чему не штетујете. 9Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, за које се нигда не каје; а жалост овога свијета смрт доноси. 10Јер, гле, ово само што се по Богу ожалостисте, колико учини старање међу вама? каково правдање, каку неповољност, какав страх, каку жељу, каку ревност, каку освету? У свему показасте се да сте чисти у дјелу. 11Јер ако вам и писах, не овога ради који је скривио, нити онога ради коме је криво учињено, него да се покаже међу вама старање наше за вас пред Богом. 12Зато се утјешисмо утјехом вашом; а још се већма обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов. 13Јер што сам му се за вас похвалио, нијесам се посрамио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша к Титу истинита би. 14И срце је његово пуно љубави к вама кад се опомиње послушања свију вас, како сте га са страхом и дрктањем примили. 15Радујем се дакле што се у свему смијем ослонити на вас. 16