1Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје? 2Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио. 3Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи. 4Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја. 5Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета. 6Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама. 7Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог. 8Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи. 9Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати. 10Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом? 11Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их. 12Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље! 13Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. 14Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу. 15Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу. 16Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце. 17Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио. 18Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје. 19Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда. 20Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња. 21Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје. 22Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан! 23Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!