1Нема слободног који би га пробудио; а ко ће стати преда ме? 2Ко ми је пре дао шта, да му вратим? Шта је год под свим небом, моје је. 3Нећу ћутати о удима његовим ни о сили ни о лепоти стаса његовог. 4Ко ће му узгрнути горњу одећу? К чељустима његовим ко ће приступити? 5Врата грла његовог ко ће отворити? Страх је око зуба његових. 6Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо. 7Близу су једна до друге да ни ветар не улази међу њих. 8Једна је за другу прионула, држе се и не растављају се. 9Кад киха као да муња сева, а очи су му као трепавице у зоре. 10Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу. 11Из ноздрва му излази дим као из врелог лонца или котла. 12Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста. 13У врату му стоји сила, и пред њим иде страх. 14Уди меса његовог спојени су, једноставно је на њему, не размиче се. 15Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ. 16Кад се дигне, дрхћу јунаци, и од страха очишћају се од греха својих. 17Да га удари мач, не може се одржати, ни копље ни стрела ни оклоп. 18Њему је гвожђе као плева, а бронза као труло дрво. 19Неће га потерати стрела, камење из праће њему је као сламка; 20Као слама су му убојне справе, и смеје се баченом копљу. 21Под њим су оштри црепови, стере себи оштре ствари у глибу. 22Чини, те ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи. 23За собом оставља светлу стазу, рекао би да је бездана оседела. 24Ништа нема на земљи да би се испоредило с њим, да би створено било да се ничега не боји. 25Шта је год високо презире, цар је над свим зверјем. 26 27 28 29 30 31 32 33 34