1Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2И проговоривши Јов рече:
3Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.