1Још настави Јов беседу своју и рече:
2О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15Око бејах слепом и нога хромом.
16Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.