1Па ето, ови безбожници срећни на свијету умножавају богатство.
2Зар дакле узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
3Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
4Кад бих казао: говорићу као и они, изневјерио бих род синова твојих.
5И тако стадох размишљати да бих ово разумио; али то бјеше тешко у очима мојима.
6Док најпослије уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
7Та на клизавом мјесту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
8Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
9Као сан, кад се човјек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
10Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
11Тада бијах незналица и не разумијевах; као живинче бијах пред тобом.
12Али сам свагда код тебе, ти ме држиш за десну руку.