1Да бих казивао све хвале твоје на вратима кћери Сионове, и славио спасење твоје.
2Попадоше народи у јаму, коју су ископали; у замку, коју су сами намјестили, ухвати се нога њихова.
3Познаше Господа; он је судио; у дјела руку својих заплете се безбожник.
4Вратиће се у пакао безбожници, сви народи који заборављају Бога;
5Јер неће свагда бити заборављен убоги, и нада невољницима неће нигда погинути.
6Устани, Господе, да се не посили човјек, и да приме народи суд пред тобом.
7Пусти, Господе, страх на њих; нека познаду народи да су људи.
8
9
10Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
11С охолости безбожникове муче се убоги; хватају се убоги пријеваром коју измишљају безбожници.
12Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивица похваљује.
13Безбожник у обијести својој не мари за Господа: "он не види." Нема Бога у мислима његовијем.
14Свагда су путови његови криви; за судове твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
15У срцу својем вели: нећу посрнути; зло неће доћи нигда.
16Уста су му пуна неваљалијех ријечи, пријеваре и увреде, под језиком је његовијем мука и погибао.
17Сједи у засједи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
18Сједи у потаји као лав у пећини; сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши мрежу своју.