1Кад отиду, разапећу на њих мрежу своју, као птице небеске свући ћу их, караћу их како је казивано у збору њихову.
2Тешко њима, јер зађоше од мене; погибао ће им бити, јер ме изневјерише; ја их искупих, а они говорише на ме лаж.
3Нити ме призиваше из срца својега, него ридаше на одрима својим; жита и вина ради скупљајући се отступају од мене.
4Кад их карах, укријепих им мишице; али они мислише зло на ме.
5Враћају се, али не к вишњему, посташе као лук лажљив; кнезови ће њихови попадати од мача с обијести језика својега; то ће им бити потсмијех у земљи Мисирској.
6
7Трубу на уста, и реци: као орао иде на дом Господњи; јер преступише завјет мој и отпадише се од закона мојега.
8Израиљ ће викати к мени: Боже мој; познајемо те.
9Израиљ је оставио добро; непријатељ ће га гонити.
10Постављају цареве, али не од мене; подижу кнезове, за које ја не знам; од сребра својега и од злата својега граде себи ликове, да се истријебе.
11Оставило те је теле твоје, Самаријо; јарост се моја распалила на њих; докле се неће моћи очистити?
12Јер је и оно од Израиља; начинио га је умјетник, и није Бог; теле ће Самаријско отићи у комаде.
13Јер сију вјетар, па ће жети олују; стабљике неће имати, клица неће дати брашна; да би и дала, прождријеће га туђинци.
14Прождријеће се Израиљ, биће међу народима као суд на ком нема милине.