1Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.